izvor: jean-louis Zimmermann, flicker

Iz srca razuma

MALA POŠTANSKA PROLETERSKA PRIČA: Kombi u četiri i deset

Kolumna18.11.2017. 12:41h 12:41h

Štrajk započeo jako, kao nekada pre prvog rata. Hrabro. I dođoše žandarmi. Jebiga, u istim su govnima kao i mi, ali imaju pendreke. Modernizacija bato - koga je snimila kamera da protestuje - ćaoooo!

Stojim na kiši ispred kuće u gradu do Beograda, tako blizu metropole i tako daleko da ne postoji prevoz u to doba. Grad prelep. Onako austrougarski, kao Zemun. Zato ga i volim, zato što u njemu živi moj drugi muž. Duša jedna. 

Svakog dana putujem tim kombijem. I ne samo ja. Putuje osam sudbina. 

Sara - najslađa i najmanja, a ipak dogurala do 56 godina. Kuva kafe na pijaci u centru grada i tako se izdržava. Posle mnogo godina rada u IMR Rakovica dobija otkaz. Dve ćerke. Sama, bez stana. Jednoj od ćerki gazda preti da ako rodi dete za detetom ne računa da će ostati u radnom odnosu u jednom stranom hotelu u Beogradu.

Dve pekarke. Nadenula sam im nadimke ih Stanlio i Olio. Rade u lancu poznatih pekara koji je mnoge manje, tradicionalne pekare, zatvorio zauvek. Rade svakog dana. Slobodan dan je problem. Presrećne su kada im u radnju uđe neka folk zvezda i počne da se razbacuje jer tada padne bakšiš.
Mršava je razvedena od nasilnika, ima ćerku.  Bucmasta je u zreloj zajednici. Ima dve ćerke. Da bi deci obezbedile fakultet rade vikendom kod istog gazde.

Dve Bakice. Obe u radnom odnosu. Sitna kašlje ubija, ko zna koliko je firmi promenila i ko zna koliko otkaza dobila. Skuplja staž za penziju. Teško živi. Vidi se to. 

Bakicu broj dva niko ne voli. Odlazi svaki dan da špijunira radnike za gazdu. Radi drugoj velikoj pekari, u delu gde je proizvodnja. Kaže, što njeno oko vidi to ni kamera ne stiže! Jedino je ona "dama", vidi se po negovanim rukama, garderobi i frizuri.
 
Jedan Gospodin, radi dva dana, a dva ne. Glasan i simpatičan tip. Drži pozitivnu atmosferu. Vozač u jakoj ustanovi. Vrlo jakoj. Vozi bitne ljude. Ume i da sluša pažljivo.

I naravno moja malenkost. Dugogodišnji radnik PTT-a. Uznapredovala. Sada radim od pet i deset. Obe ruke bolne od finog šalterskog posla, kičma od nošenja torbe u mlađim poštarskim danima, sa promenama raspoloženja, propali pesnik i slikar. Dete ratne siročadi, tvrdoglavih Kordunaša, udovica majka konobara i poštara u suspenziji. Ne odvajamo se uporno od rodnog grada i putujem da tamo radim. Jedan je Zemun.
 
Ispovedamo se mi tako rano, tih pola sata puta. Čovek koji vozi je terapeut, priučen i dobar. Pozitivac.

Ispriča ja pola života,  kao da i stanjem u Pošti Srbija. To ti je kao zoološki vrt, sa sve kavezima u rasejanju po celoj državi. S tim što su ljudi u kavezu, radilice, a ključeve drže životinje. Sve ostalo se retko i malo nalazi u novinama i na blogovima. Štrajkujemo i već smo se usrali od straha. 
Palo i prvih pedeset suspenzija.
 
Štrajk započeo jako, kao nekada pre prvog rata. Hrabro. I dođoše žandarmi. Jebiga, u istim su govnima kao i mi, ali imaju pendreke.
 
Modernizacija bato - koga je snimila kamera  da protestuje - ćaoooo!
 
Dobismo tu usranu trinaestu, od koje mi se diže kosa na glavi. Nismo zbog nje štrajkovali već samo da vrate oteto. Tih deset odsto koje vraćaju svima. I da urade nešto da poboljšaju položaj radnika PTT-a.

Od svih privilegija jedino na vreme stiže tolet papir iz nabavki. Tenderaški šuškav i grub. Nema mekog. Kao da se u pošti samo sere.
 
Pribor kupujemo sami.

Ni radnici nam ne trebaju, izuzev onih koji su članovi "biblioteke".
Jebiga...

Za to se ovaj narod izborio.

Meljem ja ko kamen vodeničar.

Izlazim iz kombija,opet kiša. Ona usrulja. Sitna. 

Misli mi prekida gospodin vozač važne ustanove. Kaže džaba njačete po trgovima. "Oni", kažu da je plata od 30 hiljada dovoljna. Tri plate od trideset u kući je vrh život. 

Trista trideset im sunaca jebem.

Toliko oni troše za svoj tolet papir, da Bog da se nikada ne obrisali!

Snežanda Pančevarić - sluđena autorka 

Borba
Komentari

Najvažnije vesti