izvor: Narodna banka Jugoslavije

Priče iz kombi kolektiva

OSMOMARTOVSKI LAMENT! DA LI TA BRATIJA NA VLASTI ZNA KAKO ŽIVIMO?

Kolumna08.03.2018. 13:41h 13:41h

Da li iko od ovih što misle da su bogovi na zemlji zna da svojim igrama razaraju osnovnu ćelju svakog društva? Da li znaju kako ovaj narod živi? Šta jede? Da li ta "grupacija" zna da ponovo kruže recepti iz 1993. godine, oni "Od ništa svašta"?

Slušam ujutro dok se vozimo razne komentare na račun muževa, žena, braka, dece. Razne razloge za razvode i netrpljenja i razvijam taj film u glavi.

Bože, kako bedno izgleda svaki ovozemaljski razlog za razvod, svaka svađa oko besmislica. Dobro, ako je alkohol ili nasilje - beži od što dalje od takvih supružnika! Ali - svađa oko toga gde ko ostavlja čarape, ne spušta dasku da wc šolji, presoli ili ne dosoli supu, ne pere sudove, ne usisava kada to ona druga strana zamisli. Joj! U glavi mi je košnica. 

Dobro, malo sam starija od njih. Prošla sve i svašta. Udala se nadomak devetnaeste godine iz prave, iskrene ljubavi. Spremna da prođem i glavom kroz zid za njega. Da isčupam srce i poklonim mu ga na dlanu. I obrnuto, jer samo u mladosti možeš tako da voliš. Znala sam da će biti teško, ali nisam ni sanjala koliko će teško zaista da bude.

Dobili smo prvog sina 83. godine. Već tada kreće kriza u Jugi. Da bih prehranila dete stojim u redu za mleko, jer za skupi bebelak nemamo. Nema ni mleka, ni praška za pelene, ni kafe za jutarnje buđenje. Plate gube vrednost. Država štampa prvi novac bez pokrića sa likom Tita.

Ipak, nije sve toliko crno. Od njegove plate možemo pristojno da živimo, iako smo otplaćivali kredite. Povoljne. Za šest meseci smo sa jednom platom otplaćivali i šporet i zamrzivač. Sledećih šesst meseci već nešto drugo.

Drži se još Juga ali i to će brzo proći. 

Posebna priča su konkursi na koje se javljam. Počinje molba sa "član sam SK". U ekonomskoj školi su nas učili da je to dobar početak biografije. Redovno sam odk onkursnih komisija dobijala negativan odgovor.  Čak ni članstvo u savezu više nikome nije bilo bitno. Da ne govorim o tome koliko je nevažna postala mlada majka.

Čak su išli dotle da me pitaju "Ko će da ti čuva dete dok ti radiš?"

Nešto slično tome se dešava i danas. Napišeš molbu, ali prvo tvojoj vezi javiš da si član "te-ili-te" partije. Odgovor, doduše, nije negativan. U tom rascepu vremena od molbe do molbe prekvalifikujem se sa 4. na 3. stepen, radim fizičke poslove, šijem u jednoj poznatoj konfekciji, čistim pogone metlom i ispiram podove vatrogasnim crevom. I svašta sam još radila kako bih preživeli zato što jedna plata u kući nije više dovoljna.

Uprkos nedaćama, odlučujemo da dobijemo i drugo dete. Hvala Bogu živi su i zdravi.

Zašto vam ovo pričam? Zato što je moj četrnaestogodišnji brak bio vremeplov propasti moje zemlje.

Prvo ozbiljno i trajno zaposlenje bilo je kada sam pristala da budem poštonoša, poštar, dostavljač. Postajem žena poštar 1989. u vreme kada pada Čaušesku. Posao me vodi u mnoge jugoslovenske domove, a u njima, sa svakog televizijskog aparata odzvanjaju vesti iz Rumunije.

Kriza se pojačava. Tito je imao sreće - umro je. Da je dogurao da bude stogodišnjak, dočekao bi Rumuniju, pad berlinskog zida, i raspad Jugoslavije. Možda bi i njega i Jovanku "jurili" kao bračni par Čaušesku.

Počinju pripreme za sve strašno što će da usledi. Zapad kreće u proterivanje komunizma iz zemalja, ali, još gore i iz naših misli. 

Privreda odlazi u nepovrat, sankcije, inflacija. Šovinisti i fašisti udaraju na bratstvo i jedinstvo, ono što je trebalo da čuvamo  kao zenicu oka svoga. Počinju ratovi a za njima dolaze i neplaćeni odmori.  Ljudi po firmama rade po par meseci. Smenjuje ih druga tura, dok oni prvi mesecima sede kod kuće, i tako u krug. Kao sa parnim i neparnim tablicama, država igra par-nepar sa građanima.

Na isti način dobijamo i platu. Razmaci između dva dohotka su sve veći. Moj muž više ne radi nego što radi, a ja vučem li vučem poštansku torbu. Plata dovoljna za četri sapuna ili četri kutije cigara. Marke su čudo. Preživimo mesec ako muž ode u neko selo da popravi traktor seljaku i uzme pedeset maraka. Od tog novca preživimo pola meseca.

Mi se i dalje volimo. Ne pada nam na pamet da se zbog nemaštine gložimo.

Lazo, vrati mi moju kajganu!

Inflacija je bila nezamislivo visoka. Znete već tu priču sa neprebrojivim nulama na novčanicama. U vreme Ante Markovića, koji je kratkotrajnoim formulom pokušao da spase stvar, kupili smo cepter posuđe. Prve tri rate smo otplatili nekako. Posle smo, uz veliku grupu ljudi čekali u redu da nam vrate pare, budući da nismo imali da otplaćujemo dalje. Umesto para, dobili smo mali komplet. Komšija Pera, invalid, na štakama krene po penziju u poštu. Red veliki, formirao se pre zore. Podigne pare i sa svojim komšijom Lazom krene na prevoz. Gužva u autobusu, pa slabo pokretni Pera zamoli Lazu uzme novac i da ga odnese Perinoj ženi jer za sat vremena od tih para neće moći da kupi ni deset jaja. 

"Lazo, nosi ti mojoj ženi penziju, a ja ću da sačekam drugi, manje pretrpan autobus", govori Pera.

Dođe drugi autobus, dođe i Pera kući, kad tamo ni Laze ni penzije. Siđe Pera do Lazinih vrata. Zvoni. Dugo zvoni! Niko ne otvara. Laza je kupio jaja, 20 komada, za obe penzije, ćuti na zvono ali ga izdaje miris kajgane! Pera ponovo odlazi na autobus i kreće u miliciju da prijavi krađu! Ovu priču je Pera ispričao mom suprugu. Muž je plakao od smeha i tuge, istovremeno.

Novčanica sa likom Tita na početku ove dugačke priče u međuvremenu postaje petoparac.

Najbolnije u celoj priči je to što nije bilo lekova i insulina. Moj suprug, težak šećeraš, gubi posao. Zamena za insulin ne postoji. Lek za besparicu traži u nelegalnom poslu, kao i svi tada. Švercuje benzin. Prodajemo svekrvin stan i pare dajemo čuvenoj Dafini. Krckamo kamaticu i ne sanjamo u šta smo se uvalili. A pri tom živimo bespravno useljeni u podrumskoj vešernici.

Kur moj si ti glumac!

Pokojni Milenko Zablaćanski, svaki dan kupuje kod mog muža litar i po benzina. Ovaj moj mučenik ni ne zna ko je dotični, zato što, umesto da gleda domaće serije, on svake večeri provodi prodajući benzin.

"Jel, prijatelju", pita moj muž Milenka, "čime se ti baviš kada kupuješ samo jednu flašu benzina?"
Ovaj će ko iz topa "Ja sam glumac!"
A, i ovaj moj ko iz topa "Ti si glumac moj kurac!"
Da bi dokazao da je glumac, Milenko nas je uveo u pozorište da gledamo predstavu "Moja draga kumo!"
Muž se toliko smejao, valjda da se iskupi za uvredu, da je glavna glumica prekinula svoju rolu i pitala sa bine "Zašto se ti toliko smeješ?"
Milenko je bio izvanredan komičar i još bolji čovek.

Stvarnost sve gora, komedije sve više smeše. Narodu je potreban ventil. Indeksovo pozorište, Mićko i družina. Pa ovaj sadašnji vodeći ne bi izdržao ni deo ismejavanja koje je Geda pretrpeo. 

Pitate kako država utiče na brak i porodicu. Pitate se kako dvoje ljudi može da živi i da se voli u tom beznađu, na rubu ponora. 

Moj muž sve teže podnosi bolest. Radi gotovo do poslednjeg dana svog života. Dafina puca. Sve puca. Umro je jednog dana kada bi po pravilu trebalo da se dešavaju samo lepe stvari. Umro je u nedelju. U podne. Ušli smo u bolničku sobu. Krevet je bio prazan. Telegram nije stigao. Stajala sam skamenjena u hodniku bolnice. Pored mene dva lepo očešljana i obučena deteta. Godina je 1995. Bila sam spremna da izgovorim mnogo ružnih reči onom gore i onom što je umislio da je Bog na zemlji! MNOGO! Uzeli su mi oca dece, čoveka kojeg sam neizmerno volela i volim i danas. Čoveka koji me sigurno gleda i čuva odozgo sa nekog od mnogih oblaka ili sa daleke zvezde.

Da li iko od ovih što misle da su bogovi na zemlji zna da svojim igrama razaraju osnovnu ćelju svakog društva? Da li znaju kako ovaj narod živi? Šta jede? Da li ta "grupacija" zna da ponovo kruže recepti iz 1993. godine, oni "Od ništa svašta"?

Da li znaju da ponovo počinjemo da švercujemo, da deca odlaze daleko i da se neće vratiti, da se polovina mlade populacije odriče braka da ne bi stvarali još jedna usta?

Da se od ove plate ne može živeti!

Da li ZNAJU?

Snežana Pančevarić
Komentari

Najvažnije vesti