izvor: printscreen iz video klipa sa youtube kanala Montage Belgrade

Izneverena očekivanja

PETOKOTOBARSKI POLET IZ PRVOG LICA! Sloboda na jedan dan i jedan sat (VIDEO)

Kolumna05.10.2017. 12:03h 13:56h

Umesto da ispoštuju ugovor sa narodom, oni su se odrekli naroda koji ih je doveo do vlasti, i udružili se sa kriminalcima, najgorim delovima Miloševićevog režima i pohlepnim oportunistima. A narod? Narod su naterali da živi u kasapnici od države.

Tog petog oktobra sam se pojavio na poslu. Radio sam u centru grada, u jednom opozicionom dnevnom listu. U redakciji sam zatekao mali broj kolega. Novinari su bili na ulici.

A kako i ne bi. Danas svi dolaze u Beograd. Uprkos svim mogućim blokadama, informacije su stizale. Masa se okupljala. Reka ljudi se slivala u centar grada. Trg Nikole Pašića, Plato ispred Savezne skupštine, Pionirski park, su postajali tesni i besni. Ni igla više nije mogla da stane u centar. Narod je počeo da se gužva u bočnim ulicama.

Kao i u danima pre toga, znao sam da nemam šta da tražim na poslu. Sve pristalice DOSa, svi koji su sebe našli u Otporu, svi simpatizeri promena i svi koji više nisu želeli da trpe bahati kriminalizovani sistem, uradili su sve što su mogli u danima, nedeljama i mesecima koji su prethodili.
Što bi rekao Maks Pejn, sve je vodilo u jednu tačku. U krešendo koji će da odjekne danas.

Izlazim sa šljake i vraćam se više puta. Nagutan suzavca, pomažem u akciji oblepljivanja prozorskih klima selotejp trakom. Gas se u tragovima uvlačio u redakciju.

Ponovo izlećemo na ulicu. Pogledam u ekran mobilnog. Nema signala celo popodne. GSM telefonija je pukla. Kolega ima NMT telefon. Taj radi. Zove. Nalazimo se posle desetak minuta sa par drugova pa zajedno ulazimo u gužvu.

Ljudi u masi nervozni i besni. Probijali smo se kroz gomilu, i odjednom smo u prvom redu. Ispred nas, prazan prostor, deset do petnaest metara parkinga, a onda kordon. Tanak kordon slabo opremljenih policajaca koji čuva skupštinu. Ispred njih komandir. Drži na uvetu motorolu, pažljivo sluša komande.

Ljudi pričaju međusobno. Gnevni su. "Gotov je", "Nema nazad", "Jeb... im majku". "I vi ste narod", neko dobacuje policajcima. Tu i tamo sevne poneka motka. Prijatelj me vuče za rukav. "Vidi" pokazuje. Neki čiča vadi mačetu iz zelene futrole za štapove za pecanje. Deda se kezi. "Danas lovim krupnu ribu" kaže.

Frenetično skandiranje "Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane, Slobodaneeeee" prerasta u urlik "Gotov je! Gotov je!"

Masa podrhtava. Iz ove perspektive vidimo da je ulaz uz skupštinu potpuno opkoljen. 

Ali niko ne kreće. Niko ne sme.

U prvim redovima otac, majka i njihov klinac. Dete u rukama ima šarenu loptu. I odjednom, lopta mu ispada, i kotrlja se ka policajcima. Klinac je instinktivno potrčao za loptom. Njegov otac izleće iz prvih redova u pokušaju da ga stigne. U toj sekundi, imam utisak da je svima zastao dah. Da desetine hiljada ljudi u našem delu mase ćuti. Slow motion na sekund, dva, a onda sve počinje.

Jedan po jedan čovek kreće napred. Masa se otima kontroli i trči ka kordonu. Komandir ne naređuje. Okreće leđa masi i us trahu pokriva rukama glavu.

Događaji se odvijaju filmskom brzinom. Suzavac. Osvajanje skupštine. Ne pronalazim drugove u masi. Ostajem samo sa jednim prijateljem. Nosi nas stihija.

Sklanjamo se od suzavca se u neki ulaz, unutra razdrljen policajac. Pruža mom prijatelju pištolj "Uzmi, na. Neću da ginem za vlast". Nećemo da mu uzmemo oružje. Žena, na vratima stana na prvom spratu mu dobacuje "Idi kući čoveče." .

Vraćamo se u parlament. Zgrada gori. Ulazimo. Neko je pronašao glasačke listiće. Pripremljeni za "drugi krug". Lete oko naroda kao konfete. Policijska stanica u Majke Jevosime se predaje. Bager ide na RTS. Televizija je malo kasnije u plamenu. Sve je kao u magli. Revolucija, plamen i polet. 

"Gotov je. Zaista je gotov."

Kreće priča "Idemo na Dedinje", kreće i "aktivizam" koji kaže "Nemojte ljudi, nećemo haos i krv."

A narodni sud da im sudi? To ne date?

"Sedite u gradu i čuvajte pobedu, čuvajte red".

"Šta da čuvamo?" Nema u centru grada ni jednog policajca. A opet, opljačkana je samo parfimerija Marka Miloševića.

Odlazim. Osećam se oslobođeno. Ako ništa, bar na jedan dan. Na jedan sat.

Moja mladost ne pretpostavlja da sve ono za šta smo se borili i žrtvovali neće biti rođeno tog dana. Sve ono zbog čega smo bili spremni da nas optužuju, vređaju, privode, hapse, tuku i ubiju se nije porodilo tog petog oktobra.

Umesto da ispoštuju ugovor sa narodom, da utvrde odgovornost šljama i kriminalaca, oni su se odrekli naroda koji ih je doneo do vlasti, i udružili se sa kriminalcima, najgorim delovima miloševićevog režima i pohlepnim oportunistima.

A narod?

Njemu su dali kaubojsku državu divljeg zapada, opljačkali narodnu imovinu, ukinuli sve socijalne zakone i izigrali ga još jednom. Želeli smo - sanjali smo da imamo državu, kao što je bila nekada, pristojna, sigurna, po meri radnog čoveka. Onog običnog, koji ju je, u njenoj istoriji, uvek tako neobično, i nesebično gradio. Umesto toga napravili su od države kapitalističku klanicu.

Samo niko im još nije rekao, niko ih nije obavestio da nismo stoka. Niko im nije rekao da peti oktobar nije anomalija, nije nekakav "sui generis". Zaboravili su šta smo govorili tada. "Kada nepravda postane zakon, otpor postaje dužnost!"

Danas, sedamnaest godina kasnije, tvrdim i dalje da ne smemo da se predamo. Rob može da bude ili poslušan ili buntovan. Ja biram ovo drugo.

Ipak, tog petog oktobra, ne mogu da znam šta dolazi. Ili ne želim da naslutim. Svejedno je.

Nalazim se uveče u gradu sa školskim drugom. U satima i minutima slobode, pijemo pivo.

Dobro pivo. Dobro potrošena sloboda.

Ivan Điković / Borba.rs
Komentari

Najvažnije vesti