Foto Pixabay

Rok kultura

Šta je pank rok značio za komunističku Jugoslaviju?

Kolumna18.09.2017. 15:44h 18:30h

Komunisti su dozvolili rok muziku. Tito nije verovao da mladi ljudi sa bubnjevima i gitarama mogu da sruše državu. Tito je bio u pravu. Na kraju nisu oni bili ti koji su srušili Jugoslaviju

Tokom zimskih olimpijskih igara u Sarajevu, u improvizovanom klubu u podrumu, pred 300 fanova Pank-Rok muzike, Elvis J. Kurtović i Meteori su izveli obradu "Maggie's farm" Boba Dilana. Ali, nisu izveli Dilanovu verziju, već svoju, te su umesto da, kao u originalu, pevaju o premijerki Margaret Tačer, oni u stvari, na brutalan način, neprihvatljiv komunističkim vlastima, pevali o premijerki Jugoslavije, Milki Planinc.

U brilijantnoj zameni identiteta Elvis J. se sprdao sa režimom i ideologijom u Jugoslaviji u pank pesmi od tri minuta. Pesma bi mogla da bude uključena u svaku antologiju protestnog panka, kada bi urednici znali za tu čudnu grupu iz Sarajeva, koju je predvodio dvadesetdvogodišnji student Mirko Srdić, a koji je zaslužio mesto među najpametnijim i najlucidnijim autorima rok scene u Jugoslaviji.

U njihovoj verziji, Elvis J. Kurtović i Meteori optužuju Milku Planinc za nesposobnost i korupciju na Kosovu. Da je to, skojim slučajem, objavio novinar, ili bi završio u zatvoru, ili bi završio sa karijerom. Da je to izgovorio građanin, u kafani ili tramvaju, u najboljem slučaju bi postao predmet policijske istrage zbog "širenja lažnih vesti i uznemiravanja javnosti". Ali ovo je bila pesma o Megi Tačer. Policija i Komunistička partija su se pretvarali da je pesma o njoj i ništa se nije dogodilo.

Foto WikipediaFoto Wikipedia

Pank rok se pojavio rano u Jugoslaviji. Jugoslovenski pank bendovi su već postojali u 1977. godini, istoj godini u kojoj je "the Clash" objavio svoj prvi album u Britaniji. Prvi veliki pank koncert održan je u Puli na obali Jadranskog mora, 22. marta 1978. godine. Ubrzo su se u prodaji pojavili albumi bendova poput Pankrta iz Slovenije. Albume su objavljivale izdavačke kuće u državnom vlasništvu, koje su bile pod neformalnom, ali uvek prisutnom partijskom cenzurom.

Iz perspektive režima ove grupe su pisale izuzetno problematične tekstove. U tekstovima redovno napadaju policiju, vlast i komunističku ideologiju. Ipak, mladi su slušali tu muziku, a bendovi su, bez zabrana, objavljivali i izvodili takve pesme. Razlog je bio jednostavan. Ako postoji u izlogu prodavnice, ako to sponzorišu partijski kontrolisani mediji i izvodi se javno, manje je opasno. U suprotnom bi ta muzika mogla da ostane u podzemlju, u otporu i u konspiraciji protiv sistema. Takva je bila strategija vrha države. Strategija koja je, posle smrti Josipa Broza Tita, dodatno liberalizovala rok muziku.

Po ugledu na svoje uzore iz Amerike i Britanije, i pank rok u Jugoslaviji je bio na ivici skandala i radikalne političke agende. 

U to vreme su građani živeli dobar život i imali solidan standard, a mladi su mogli da zarade novac putem studentskih zadruga, i da svoju zaradu troše, poručujući na ovaj ili onaj način, farmerke iz Trsta, muziku iz Beča i Londona. Tim putevima je u državu dolazila moderna muzika, i klasici poput "the Clash", "the Sex Pistols", "the Buzzrocks" i "the Damnded" ali i "Patti Smith", "the Stooges" i "New York Dolls".

U Jugoslaviji nije sve bilo kao u Londonu ili Njujorku. Jugoslovenski pank je bio zasnovan na pobuni, ali bez eskapizma koji je karakterisao neke delove pank scene na Zapadu. Pank rok je u Jugoslaviji nastao i krenuo u napad na vladu i sve vrednosti u koje je verovala generacija "očeva i majki". Umetnost panka u Jugoslaviji je bila u pisanju pesme koja će da napadne establišment, ali da pri tom, bude objavljena. Samo je jedna tema bila van domašaja - Tito. Sve drugo je dolazilo u obzir. Mladi su mogli da pevaju protiv svega. Čak i protiv komunizma.

Neke od pesama su komentarisale dnevnu politiku. Tokom velikog štrajka u brodogradilištima u Gdanjsku u Poljskoj, koji je poveo električar Leh Valensa, bend Azra je širom Jugoslavije pevao pesmu "Poljska u mom srcu". Pesma je opisivala aktuelne događaje, širila anti-sovjetski stav i čak pominjala i papu Jovana Pavla drugog. Sovjetska ambasada u Beogradu je uložila protestnu notu, ali vlasti nisu zabranile pesmu. Naprotiv. Velika državna izdavačka kuća Jugoton ju je objavila.

Foto WikipediaFoto Wikipedia

Ideologija panka u Jugoslaviji je ključala anti-komunizmom, svesno ili nesvesno. Paradoksalno je da komunističke vlasti nisuzabranile ovu muziku, već su dozvolile toj subkulturi da cveta. Zašto? Ne samo da je to bio koristan ventil za mladalačko buntovništvo. To je elitama na vlasti moglo da koristi. A korist od toga su dobile već u idućoj deceniji.

U 1991. godini, komunizam u Jugoslaviji je srušen. Zamenio ga je etno-nacionalizam. Elite su uništile i sistem i državu iznutra. Šefovi tajnih službi i republičkih komiteta su se brzinom munje pretvorili u nacionaliste i desničare. Isti ljudi koji su na partijskim sastancima osamdesetih komentarisali anti-komunističke angažmane su 1990. godine kontrolisali novostvorene nacionalne države, pokazujući da u svojoj generaciji nisu marili za ideale komunizma. Njima je bilo stalo isključivo do moći.

Pank i novi talas u Jugoslaviji su bili jedinstven fenomen u komunističkom svetu osamdesetih godina 20. veka. U svim drugim državama, pank se pojavio tek padom komunizma, i bio je puka imitacija američkih i britanskih modela, koketirajući sa anti-establišmentom u tom zapadnom stilu. Na sličan način se razvijala i pop kultura u Jugoslaviji, ali je režim vremenom postao liberalniji, društvo bogatije a srednja klasa mnogo veća i uticajnija. Do kraja sedamdesetih stvari su se promenile. Kultni mjuzikl "Kosa" na Brodveju je igrao 1967. godine, a već iduće godine je doživeo "Beogradsku obradu", i postao kamen temeljac nove popularne kulture. Od te tačke, pa do raspada, kultura u Jugoslaviji je bila u potpunom saglasju sa onom na zapadu.

Sa druge strane, u Sovjetskom savezu i zemljama Istočne Evrope, komunističke partije su kontrolisale kulturu mladih, koristeći taj mehanizam kao jedan od načina da sačuvaju sistem i moć. Jugoslovenski komunisti su ponudili svojim građanima kulturu, posebno mladim naraštajima, kao ventil i iluziju slobode. Jednostavno rečeno, za razliku od Brežnjeva, Tito nije verovao da mladi ljudi sa bubnjevima i gitarama mogu da sruše državu. Tito je bio u pravu. Na kraju to nisu oni učinili.

Autor: Miljenko Jergović
Prevedeno sa sajta nytimes.com

Borba.rs
Komentari

Najvažnije vesti