izvor: Klovovi, flickr

Priče iz kombi kolektiva

VIŠE OD IGRE

Kolumna19.02.2018. 12:12h 12:12h

Nadam se da će u budućnosti da bude više naziva koji će ponovo da posećaju narod da se ovde ginulo za slobodu i ravnopravnost, za radništvo i seljaštvo, protiv ropskog kapitalizma, protiv toga da radnik nema glas ni život!

Ponovo gledam kultnu seriju "Više od igre". U mislima mi se vrzma naziv "Više od smrti", budući da me sa druge strane ekrana posmatraju dragi, ali odavno pokojni, glumci. Hvala Bogu, još su tu Voja Brajović, Goran Sultanović, Petar Božović, Majka naših glumaca Baneta i Sergeja Trifunovića. Ako sam koga preskočila - neka mi oprosti.

Sve se vrti oko fudbala i oko dva tima - Radničkog  i Građanskog. Kao i u životu, uostalom. Recimo da simboli nikada i nisu prestali da postoje.

Vreme pred drugi svetski rat, koji sada, odjednom, mnogi nazivaju drugi veliki rat! (Da li u iščekivanju trećeg. prim. ur.) Možeš misliti! Još malo pa ćemo i taj naziv nekoliko puta da promenimo, dok ne dođemo do toga da smo fašiste sanjali i da u stvari partizana nikada nije bilo.

Uskoro ćemo toliko da prekrojimo sopstvenu istoriju da ćemo da zaboravimo da smo ikada bili komunisti , bar u pokušaju. Da ćemo samo da "pamtimo" kraljeve i to jedino za vreme loze Nemanjića, Obrenovića i Karađorđevića. Nemam ništa protiv! To je naša istorija, a i šire, deo istorije ovog kontinenta.

Međutim, u "Više od igre" su odlično prikazana sva trvenja između onih bogatih i radnika. Prikazan je sukob u nastajanju. Ne znam samo kako će istorija da objasni ove ovi što izmeniše sve nazive ulica, a uskoro će da izbace iz azbuke i slova S i K, da ne bi slučajno prerasla u socijalizam i komunizam kada porastu.

Ne postoji više ni Sava Kovačević, ni Vladimir Nazor, ni Maksim Gorki. Ubili su, po drugi put, Ivana Gorana Kovačića, i kada bi mogli, vratili bi se u prošlost da ubiju i Sedam sekretara SKOJ-a. Ulicu Josipa Broza su zadržali pod nazivom "Maršala Tita", ali uglavnom po neintresantnim selima.

Da me ne shvatite pogrešno! Ne, nisam ja komunistički zaluđenik, ja samo ne volim da se to ne računa i ne piše više nigde. Pametni narodi ne brišu svoju istoriju! U sred jednog velikog holandskog grada postoji ulica sa imenom velikog osvajača i njihovog krvnog neprijatelja i taj naziv obitava do današnjeg dana. To je deo istorije. A mi brišemo naše, i našu.

Ono što mi zaista smeta je ova tiha i dugogodišnja kapitulacija pred Unijom i Amerikom. Oni se boje komunizma više nego kuge, side i svih ovih novih groznica i gripa koji opsedaju svet iz njihovih epruveta. Ideja socijalizma je za njih penicilin.

Pre izvesnog vremena sam se obrela u Ivanjici, naravno, kao svaki radnik - preko preduzeća. Prelepa Ivanjica, čista kao suza. Puna istorije! Od prve elektrane, mosta koji je malterisan jajima, blizine manastira Studenica koji zauzima veliko mesto u našoj, srpskoj, istoriji. Ali - pred nečim tamo mi je zaista zastao dah! Trg na kome je na razmaku od deset metara podignut spomenik jednom četniku i jednom komunisti! Jedinstveno u svetu! Trg pomirenja. Fascinirana sam i ostaću to celog mog života.

Za život i slobodu se lila krv. A krv nije voda.

Potičem iz porodice Kordunaša, jezivo nastradalih između tokom drugog svetskog rata. Roditelji su mi ratna siročad. I Srbi. Ne kažem da bih to potencirala, već da bih Vam objasnila težinu te reči. Teško je tada bilo biti Srbin u Hrvatskoj. Prirodno, prišli su partizanima. U njima su videli spas i  život. Nisu imali puno izbora. Nisu, u stvari, imali ništa, izuzev žuljevitih dlanova, par goveda i male brvnare lepljene ilovačom. Lako su prihvatili komunističku ideju.

Tamo gde se bolje živelo i gde je narod imao dodira sa kraljevom vojskom i verovao u opstanak Srpstva, samo i jedino uz kralja - bilo je i četnika. Šumadija. Ne treba osuđivati, sve je to narod. I svako je verovao u šta je verovao! Znamo da se dešavalo da dva brata odu na dve strane.

U porodici mog pokojnog supruga su stric i tetka blizanci nosioci spomenice 41. godine. Sledeći po starinstvu je bio četnik. Za njim je sledio partizan. Narod je bio i obezglavljen i nepismen. Imao svoja ubeđenja i svoje zablude. Sve je to normalno. Dok je iz srca!

Ali, kada počne da se misli isključivo kroz džep i kapital - tu nastaje velika zbrka. Kada iz interesa počnete da prekrajate i zaboravljate svoju istoriju i priznajete samo pobede nad Turcima, nešto u vašoj glavi nije u redu! Da se ne zamerimo Nemcima? Moš misliti! Sunce mu žarko, ovde i dalje traje drugi svetski rat! I dalje igramo igrice "neću Ruse, neću ni Engleze"! Još skakućemo školice pazeći da nekom ne stanemo na crtu i ispadnemo iz igre!

Pišem ove redove na Sretenje. Divan prazik! Popovi pojaju. Dobro to zvuči. Vera je ostala bliža onima kojima obeležja vere nisu spaljena u drugom svetskom ratu. Mojima u Kordunu je spaljena svaka crkva, zajedno sa pravoslavnim stanovništvom. U tom kraju, kada si želeo da se pomoliš Bogu, umesto u ikone, gledao si u zvezdano nebo! Krišom. Moleći se za dobru žetvu u osiromašenoj zemlji, za goli život. Moj deda po majci je umro od gladi sa rečima na usnama "E, da mi je pojesti koru krua i popiti čašu svoje rakije, pa da umrem ko čovek!"

Ostala deca iza njega. Majka im je umrla u tridesetpetoj. Najstarije je vuklo četrnaest godina mlađu sestru, moju majku i osam godina mlađeg brata kroz zbegove po šumama. Majke su tada ostvljale bebe u blizini sela u kojima je bilo hrane, kako bi se neko možda smilovao i nahranio mala usta. Bebe su plakale od gladi i otkrivale ih tokom bežanja. Jedino ko ih je tada prigrlio, pričala mi je tetka, bili su partizani. Delili su sa njima ono malo što su imali. Drugi deda je svojim očima gledao kako ustaše ubijaju njegovog najstarijeg sina na pregu! Ustaše su pokušale da mobilišu i Srbe, u okviru politike NDH, trećinu Srba prekrstiti, trećinu proterati, trećinu pobiti. Stric nije želeo da bude ustaša i počeo je da beži. Uskoro je i deda bio ubijen. Otac je imao trinaest godina kada je prišao Narodnooslobodilačkoj vojsci.

Mnogo je takvih tužnih priča. Mnogo i motiva zbog kojih su ljudi pristupali NOB-u. Mnogo je mladih ljudi izginulo zbog ideala da će u toj novoj zemlji jednom zauvek biti jednaki i poštovani i imati hleba i mesa, ne samo za Božić ili Prvi maj.

Bog je ostao u srcu, ne verujem da je i najveći komunista ikada, bar šapatom prestao da se moli. Takvi su nam doneli slobodu od fašizma. Na nihovom čelu su stajali pošteni i manje pošteni. Oni koji su se borili za narod i Oni koji su se borili za svoje bolje sutra, ne i narodno bolje sutra. A i narod im je dobrodošao. Oni prvi su punili groblja palih junaka, ovi drugi su punili Dedinje. 

Zbog ovih prvih mi je žao što ih nema u natpisima na početku ulica. Što ih preskočiše ko plitak potok. Što nestade sve i jedna ofanziva, i što je sve i jednu borbu protiv fašizma progutao mrak! Krivo mi je i zbog one dece koja su iz ubeđenja da rade ispravno stala za kralja i otadžbinu i protiv fažizma. 

Ali bih volela da dočekam da Putin ili bilo koji jači Rus dođe u posetu što pre i da ponovo postavi primedbu na nazive ulica!

Kad god rusi "zamere", ovde preko noći ponovo niču Maršala Tolbuhina, admirala Geprata, itd. I što češće budu dolazili biće, nadam se, više naziva koji će ponovo da posećaju narod da se ovde ginulo za slobodu i ravnopravnost, za radništvo i seljaštvo, protiv lošeg, ropskog oblika kapitalizma, protiv ovih robovlasnika novog talasa, protiv toga da radnik nema glas ni život!

Snežana Pančevarić
Komentari

Najvažnije vesti