izvor: Global Justice Now, flickr

Londonski Gardijan piše

SOCIJALIZAM SA KIČMOM! Jedina alternativa za 21. vek

Kolumna10.10.2017. 16:57h 16:57h

Neoliberalizam odavno više nije privlačan. Socijalizam se vraća. Oni koji su početkom devedesetih proglasili "Kraj istorije" Već škrguću zubima.

Socijalizam se vraća. Svi koji su ga početkom devedesetih proglasili mrtvim i sahranili na "kraju istorije" danas samo besno škrguću zubima. Jasno je da ulazimo u predvečerje ovog sistema, kada Nova Republika, koja je dugo godina bila propagator američkog neoliberalizma, objavi tekst pod naslovom "Socijalizam kakav je potreban Americi", je na horizontu nekakva suštinska promena.

Naizgled mekani neoliberalizam, čiji su najpoznatiji predstavniic Toni Bler, Bil Klinton i Pol Kiting je izgubio svoje simpatično ruho i mnoštvo simpatizera, i to ne samo u anglo-američkom svetu. Novi pokreti levice, uslovljeni padom poverenja u neolib, niči širom Evrope. Zajednička agenda svih tih pokreta je da izazovu postojeće političke partije, da ih uklone sa kormila ekonomsko-ideoloških mera štednje, iza kojeg su stajali poslednjih decenija.

Podrška socijalizmu dolazi iz populacije u kojoj je mnoštvo mlađih od 30 godina, prekarijata kojeg je iskustvo ekonomskog propadanja i rastuće nejednakosti okrenulo od centralnih političkih priča.

Među vladajućom klasom, ideja, da je tržište superiorno u odnosu na politiku, je toliko ukorenjena u umovima da većina u toj klasi ne može čak ni kritički da je odredi kao pretpostavku a ne istinu. To je za njih "zdravorazumska stvar" i "opšte znanje". Za svaki problem oni imaju uvek isto rešenje: Smanjiti poreze, privatizovati i pustiti tržište da samo reguliše.

Ljudi su, prirodno, počeli da traže alternativno rešenje. I kada ga nisu pronašlo u nostalgičnim državno-naionalnim pokretima, okrenuli su se onim rešenjima koja bi mogli da nazovemo socijalističkim.

Ali, kako današnji advokati socijalizma na zapadu u stvari vide socijalizam?

Lakše je opisati šta se tom političkom polu danas ne sviđa, nego definisati široku ideju socijalizma jednom rečenicom. Očigledno je da socijalizam implicira odbacivanje finansijskog kapitalizma - neoliberalizma. Taj sistem je obogatio 1 procenat populacije preko svake mere, i omogućio im političku moć bez presedana, dok su svi ostali stagnirali, izgubili kvalitet života, standard i sigurnost.

Moderni socijalizam odbacuje ideju "humanog kapitalizma" i raskida sa socijal-demokratskom i liberalnom političkom tradicijom koja trguje, prihvata i paktira sa neoliberalnim idejama štednje, organizacijom novih radnih odnosa i tržišta koje se samo uređuje.

Sa druge strane, današnji socijalizam ne deli entuzijazam za apsolutno centralno planiranom ekonomijom.

Zato on na zapadu danas nije jedna, zaokružena, ideologija, već više "socijaldemokratija koja se ne izvinjava" ili "liberalizam sa kičmom". On se zalaže sa raskidanje sa tržišnom ekonomijom, zahteva univerzalni prihod za građane, besplatno školstvo i zdravstvo, mnogo više minimalce i slično.

Raskid sa neoliberalizmom u zapadnim krugovima levice je važan, ali je još važnije da alternativa ne bude samo spisak lepih želja. Posle decenija kritike, pred socijalizmom je zadatak da smisli sistem i da uloži napor u borbi za njegovo uspostavljanje.

Definicija radnika se promenila u 21. veku. Danas je moguće raditi od kuće, raditi u hodu, pomoću sredstava komunikacije, računara, telefona i slično. Vrednost rada u uslužnom sektoru, veb sajtova, digitalnih sadržaja, softvera, uz automatizaciju proizvodnje postavlja socijalizmu izazove na koje on može da odgovori.

Ali, mora da zamisli kako bi izgledala ekonomija u kojoj postoji mešovit sistem i veze između velikog i malog biznisa, društvenog i državno kontrolisanog biznisa, udruženja građana, kućne radinosti i neprofitnih organizacija. Pod neoliberalizmom, veliki privatni korporativni biznis je pružao građanima usluge i robu, na račun javnih preduzeća, državnih preduzeća, malih firmi, porodičnih biznisa i kućne radinosti. On je preuzeo kontrolu nad ekonomijom od države. 

Istovremeno, i proporcionalno tome, ugrožena su prava radnika a povećana prava poslodavaca. Posledice su i kombinacija koncentracije novca i moći u malom broju ruku, opadanje zarada i standarda ukao i usporen ekonomski razvoj. 

Socijalistički program bi oduzeo glavnu ekonomsku aktivnost korporativnom biznisu i preusmerio je u drugačije organizovane privredne činioce. To bi, ukratko, bio obrnut program od onog neoliberalnog programa privatizacije i prepuštanja tržištu. Kapitalne investicije, poput infrastrukture, energetike, resursa i slično, bi bile vraćene u društveno vlasništvo.

Ali, uklanjanje posledica neoliberalizma nije jedini zadatak socijalizma. Njegov glavni zadatak ima društvenu vrednost. On mora da upotrebi tehnologije kako bi omogućio drugačiji društveni razvoj, takav da dugoročno donosi materijalni, društveni, obrazovni i duhovni dobrobit svim ljudima.

Ideja o socijalističkom društvu sa neograničenim pristupom osnovnoj zaradi i raširenim pružanjem besplatnih usluga se čini utopostičkim. Ali, u krahu neoliberalnog sistema vrednosti, utopistička vizija je više nego potrebna. Da bi se ljudi pokrenuli u borbu za promene, više nije dovoljno obećavati im minimalne promene i dotezanje postojećeg sistema.

Socijalisti su kratkoročne akcije i pobede uvek uvezivali u borbu za svoj dugoročni cilj. Zato su, i marginalizovani, ostali baba-roga i osnovni strah kapitalistima i konzervativcima. 

Pokreti na levici su vidljivi. Oni ponovo zadobijaju simpatije i od atomizovanih grupa, polako ali sigurno klize u sopstveno ukrupnjavanje, kako bi zakoračili u centar političke borbe. To je znak svima u socijaldemokratskim partijama da odbace u potpunosti neoliberalizam i da raskinu sa dosadašnjim metodama. Oni moraju da prihvate socijalizam otvoreno, javno i bez zadrške, kako bi svima, i na levici a i u masi naroda bilo jasno da je socijalistička ideja organizovano krenula u borbu.

Izvor: www.theguardian.com

Borba
Komentari
izvor: wiki

Socijalizam u Srbiji

Na današnji dan je rođen Svetozar Marković

Kolumna21.09.2017. 15:00h 15:00h

Protivnik vlasti, uticajni pisac i teoretičar udario je temelj socijalističkoj ideji na Balkanu

Osnivač socijalističkog pokreta, Svetozar Marković, rođen je 21. septembra 1846. godine. Bio je političar, borac za radnička prava, pisac i prvi teoretičar realizma u domaćoj književnosti.
Prvi socijalistički list "Radenik" osnovao je upravo Svetozar Marković 1871. godine. Njegove ideje su uticale na razvoj socijalističke ideje u Srbiji i na Balkanu. Autor je uticajnih dela poput "Srbija na istoku", "Načela narodne ekonomije" itd.
Zbog svojih ideja i dela, vlasti su ga često proganjale. Zbog kritika vlasti, uhapšen je 1874. godine i osuđen na devet meseci zatvora. U zatvoru je oboleo, a po izlasku, teško narušenog zdravlja, umire u Trstu, 1875. godine, u dvadesetdevetoj godini života.

Grad Jagodina je promenio ime u Svetozarevo, 22. septembra 1946., i nosio taj naziv do 1992. godine.

Borba.rs
Komentari
Foto Pixabay

Socijalizam u praksi

Zapamtite ime HUASI. To je grad bogatih ljudi u kojem je pobedio komunizam

Svet20.09.2017. 12:53h 15:30h

Dobit narodne zadruge je dostigla osam milijardi dolara godišnje. Svaki građanin Huasija, u ovom trenutku, ima najmanje 143.000 dolara na računu.

Pre pedeset godina Huasi je bilo potpuno nebitno i nepoznato selo na istoku Kine. Danas je to najrazvijenije selo na svetu. Mnogi njegovi stanovnici su bukvalno bogataši.
U Kini često navode da je ovo primer ljudskog naselja "u kojem je pobedio socijalizam".
Ono je simbol pobede komunističkih ideja u Kini. U njemu sve porodice žive u čvrstim stambenim objektima, u sopstvenim kućama, i imaju bar jedan automobil.
Medicina i obrazovanje su besplatni, a ovo je jedino selo na svetu u kojem je izgrađen i soliter za 430 miliona doalra u kojem je smešten hotel Longxi visok 328 metara, četiri puta viši od ajfelovog tornja.

U ovom "selu" radi oko 80 preduzeća koja se bave tekstilom i metalurgijom. Iz Huasija prozvodi putuju u više od 40 zemalja sveta.
"Otac" ovog neverovatnog "sela" je U Zenbao, čovek koji je uspeo da uveri državni vrh u Pekingu da Huasai može da bude primer za "pravi komunizam".
Po dobijanju dozvole, selo je pretvoreno u zadruge 1994. godine. Sva preduzeća su ušla u novoosnovanu zadrugu, a svi građani mesta su postali deoničari.
Manji deo deonica su čak i prodali na berzi, pod nazivom "Huasi deonice" i uložili sav dobitak u razvoj.
Deoničari svake godine dobijaju 20 odsto prihoda, dok ostatak ide na razvoj. Dobit narodne zadruge je dostigla osam milijardi dolara godišnje. Svaki građanin Huasija, u ovom trenutku, ima najmanje 143.000 dolara na računu.

U želji da razviju turizam, građani su platili 23 miliona dolara da se sagradi kopija Sidnejske opere, Trijumfalne kapije, Tjenanmem trga, Bele kuće i američkog Kongresa. Samo to dovede na godišnjem nivou više od dva milona turista u Huasi.
Huasi i danas zovu selom, zato što je ovu zadrugu pokrenulo 1.000 ljudi. Danas ona broji više od 35.000 stanovnika.
Najniža mesečna plata, ne računajući novac od dividendi, iznosi 500 dolara.

Borba.rs
Komentari

Narodi Balkana su prirodni politički saveznici, od čijeg se mogućeg saveza plaše velike države Evrope

Za 100 godina nas nema ako se ne udružimo

Kolumna09.09.2017. 11:08h 11:22h

Sadašnja situacija stavlja prirodno bogate zemlje Balkana u robovski i siromašan položaj u odnosu na sile zapadne Evrope

Neozbiljni i zločinački planovi za nezavisnost lažnih etničkih elita, nasilan raspad Jugoslavije i sve što je usledilo potom, napravili su od republika i pokrajina bivše zemlje klijentske i neuspešne države, koje, bez uspostavljanja regionalne saradnje i saveza koji bi nadoknadio izgubljeno jugoslovensko društvo, ne samo što ne mogu da povrate izgubljeni ekonomski i društveni standard, nego ne mogu ni da računaju da će u etničkoj i kulturološkoj formi da opstanu na ovim prostorima duže od jednog veka.

Spirala smrti je iz dana u dan sve vidljivija. Jugoslovenskim narodima ali i narodima Balkana podmetnut je ekonomski i društveni sunovrat zamaskiran u san o uniji ravnopravnih i suverenih država Evrope. Samo Srbija godišnje izgubi 30 hiljada ljudi, Bosna 25 hiljada dok Bugarska izgubi oko 40 a Grčka vrtoglavih 70 hiljada stanovnika.

Širom Balkana privatizovana je i opljačkana sva imovina i resursi koji su bili u vlasništvu naroda Jugoslavije, Bugarske i Grčke. Nemačka opstrukcija Grčke privrede, Bugarsko-Srpskog južnog toka, pomoć šovinističkim lažnim etno elitama u raspirivanju rata i nacionalne mržnje pretvorila je Balkan od prosperitetnog i bogatog poluostrva sa federalističkim tendencijama u ruiniranu klijentsku teritoriju u vlasništvu nekoliko najmoćnijih ekonomija Zapadne i Centralne Evrope.

Masovan egzodus Srba, Albanaca, Bošnjaka, Crnogoraca i Makedonaca iz svojih zemalja, niska stopa nataliteta, to jest, bela kuga, kao i uništavanje obrazovnog i zdravstvenog sistema su grube činjenice koje govore u prilog tezi da bez tesne regionalne saradnje, odbacivanja neoliberalnog sistema u korist socijalističke izgradnje i konačne federacije, narodi Balkana nikada neće postići ekonomsku i društvenu slobodu. 

Narodi Balkana nisu neprijatelji. Oni su prirodni saveznici, ali su moćne Evropske države već dva veka podmetale vatru sukoba u strahu od snažne Balkanske države kao regionalne sile. Balkanska federacija, država koja bi ležala na tri mora, na strateškom položaju između istoka i zapada, i koja bi odbacila neoliberalnu tržišnu ekonomiju u korist socijalističkog modernog društva 21. veka imala bi potencijal da postane najprosperitetnija država Evrope.

Ali, za početak, bilo bi dovoljno odbaciti neoliberalizam i lopovske političke oligarhije u svakoj od država ponaosob.

Ivan Điković / Borba.rs
Komentari
izvor: niksicblog.wordpress.com

Pogled na levo

DAMIR NIKŠIĆ: Djeca socijalizma

Kolumna05.09.2017. 13:28h 19:27h

Mene socijalističkom humanizmu nisu učili nastavnici i profesori Marksizma. Oni su tada bili “dio sistema”, a mi smo tada bili mladi i “protiv sistema”.

Mene socijalističkom humanizmu nisu učili nastavnici i profesori Marksizma. Oni su tada bili “dio sistema”, a mi smo tada bili mladi i “protiv sistema”. Mene su idealima humanog i fer društva kao odgovoru na nehumani kapitalizam otuđenja (kako viška vrijednosti od radnika – tako i čovjeka od čovjeka) učili muzički idoli moje generacije.

Neću pogriješiti ako “u ime svih nas” koji smo se tada slično osjećali i slično razmišljali  kažem da prošli sistem nije bio dovoljno avangardan, da je bio okoštao, zastario, ponajviše radi toga što je previše popuštao, ugađao i udovoljavao “širokim narodnim masama” –  tradicijama, običajima i načinima života i razmišljanja ruralnih krajeva. Ideološki je možda promišljao “radničku klasu” gradova kao industrijskih centara, ali kulturološki je forsirao folklornu tradiciju ruralnih predjela nastojeći tako da pomiri dvije krajnosti: srp i čekić – industrijski napredak gradova i zaostalost tzv. “pasivnih krajeva”.

Klasna borba

Poznato je da je u Marksizmu ideološki klasni neprijatelj “proletarijata” tj. radničke klase zapravo  buržoazija (srednja građanska klasa). Ako čekiću dodamo i srp, tj. animozitet koji je možda prethodno postojao (ili se isto tako ideološki gradio i gajio među “seljacima” prema toj istoj “buržoaziji”, tj. srednjoj građanskoj klasi koja se do kraja osamdesetih konačno formirala i obrazovala u velikim gradovima), zaključićemo da srednja građanska klasa nije imala nikakve šanse za političko i kulturološko preživljavanje “između dvije vatre” na “brdovitom Balkanu” kada se sistem raspao.

Srednja građanska klasa je postala kolateralna šteta vjerskih i etnonacionalnih sukoba koji su progutali gradske centre.

Prošli sistem je iskopao rupu u koju je sam propao: držao se klasičnog Marksizma kao pijan plota i potpuno zanemario srednju građansku klasu kao nosioca vrijednosti progresivne građanske ljevice u drugoj polovini dvadesetog vijeka. Savez komunista je svo vrijeme forsirao političku ekonomiju, da bi na kraju pao na kulturnoj politici time što je kumovao kulturnoj hegemoniji folka koji je “dohakao” svim progresivnim građanskim snagama u tadašnjem, a evo svjedočimo – i sadašnjem društvu. Mi tada nismo “glumili” nekakvu “kulturnu elitu”. Nekakvu “buržoaziju”. Naprotiv, osjećali smo se pregaženim. Osjećali smo kulturnu hegemoniju sveprisutnog folklora i narodne tradicije koji su vrijeđali inteligenciju liberalne i progresivne omladine. Kočili su nas u napretku. Unazađivali nas. (Danas su, doduše, mnogo efikasniji u tome jer smo mi popustili zbog političke korektnosti, zbog tolerancije, multikulturalizma.)

Isključivost

Naš svijet se tada dijelio na “zabavnjake” i “narodnjake”. Prvo što bi nekog vršnjaka ili vršnjakinju (bez obzira koliko dobro ona izgledala) pri upoznavanju pitao bilo je: “Šta slušaš?” Ako je odgovor bio Azra, EKV, Haustor… prošli bi prvi test. A onda bi dolazilo malo teže pitanje koje je glasilo: “A od stranih?”

Bili smo jako isključivi i diskriminatorni. Nula tolerancije. Ponekad se toga stidim, a ponekad se, opet, pokaže da smo bili u pravu što nismo dali da nam bilo ko kvari naš svijet koji smo sami izabrali, gradili i imali.

Možda je to sve bila koincidencija, uticaj starijih, naših roditelja, pritajenih “šezdesetosmaša” među profesorima i porodičnim prijateljima, ali neki od nas su kasnih osamdesetih počinjali da stasavaju i da se povezuju sa vrijednostima “nove ljevice”, kontrakulture, da se furamo na hipi šezdesete, na pankerske kasne sedamdesete i rane osamdesete, na seks, drogu i rokenrol – ne znajući ni sami zašto. Možda je to bio neki generacijski bunt. Možda je samo bio trend. No, jednostavno nas je to privuklo. Počeli smo da poimamo Zapadnu “kontrakulturu” šezdesetih i sve što je iz nje proizašlo kao svoju kulturnu tradiciju, a sebe kao kontinuitet iste. Osjećali smo se pronađeno. Osjećali smo pripadnost nekom boljem svijetu. Osjećali smo se slobodno i revolucionarno. Pronašli smo način “kako biti heroj u ta šugava vremena” u procjepu između srpa i čekića, radnika i seljaka, Scile i Haribde, “between a rock and a hard place”, kao mladi, urbani buntovnici, kao, uslovno rečeno: “prvi izdanci istinske srednje građanske klase” nakon Drugog svjetskog rata. Individualizam, a ne kolektivizam, bio je pravilo dana. Ekstremni individualizam, gotovo frikovski solipsizam. Svako je bio “one of a kind”, monstrum za sebe.

Ne vjerujem da je “sistem” ikada bio spreman na takav epilog, na to da će u samom sebi isprovocirati opoziciju, da će se podmladak pretvoriti u “klasnog neprijatelja” i početi odmetati u vrijednosti koje su suprotne kolektivizmu. No “sistem” je počeo imati daleko veći problem sa drugim i drugačijim kolektivizmima da bi se bavio “raspuštenom” i “razmaženom” gradskom omladinom.

Na stranu to što je etatizam “visokog socijalizma”, (iako “samoupravnog”) sam po sebi bio poprilično dehumaniziran, suhoparan i birokratiziran; ono što je najviše iritiralo, što se društva i kulture tiče, bila je površna i populistička interpretacija “bratstva i jedinstva” od strane Saveza komunista.  Ona se odražavala u zvaničnoj kulturnoj politici čiji je vrhunac bio “splet narodnih igara”. Jednostavnije rečeno: partija je u kulturnom i umjetničkom smislu forsirala folklor i pretvarala državu u “kulturno-umjetničko” društvo. (Kasnije će gotovo svi nasljednici te države preuzeti taj model i furati svoje nacionalne države kao folklorna, tj. kulturno-umjetnička društva etnonacionalnih identiteta.) Naravno da su time su otuđili i antagonizirali mnoge mlade iz naše generacije i srednjeg građanskog staleža. Mi nikako nismo bili voljni živjeti kulturnu tradiciju i narodne običaje iz devetnaestog vijeka. Nismo prihvatali tu “tamnicu naroda” (nazvane tako po “narodima-tamničarima”). Mi smo željeli biti savremeni, pratiti savremene svjetske tokove. Tražili smo utočište u “kontrakulturi”, u “underground” sceni, daleko od zvanične politike SKJ.

Revanšizam

Mnogi danas nastoje utrpati sve (osim sebe) u isti koš komunističkog totalitarnog režima, obojiti sve crno-bijelo. Vjerovatno zato što nisu bili dijelom urbane kulturne scene tog vremena. Možda su studirali u gradu, ali se nisu družili. Bili su previše zauzeti svojim karijerama, članstvom u SKJ, u Savezu socijalističke omladine. Nastojali su iskoristiti sistem koji smo mi ignorisali. Mnogi od njih su tada izabrali tradiciju, folklor, religiju, “narodnjake”, ne želeći učestvovati u savremenim zbivanjima koja su predvodili mladi studenti koji su eksperimentisali sa seksom, drogom i rokenrolom. Štaviše, iz njihovog ugla, vjerovatno su doživljavali našu pobunu, našu “kontrakulturu” kao “mainstream” kulturu (ili čak kulturnu hegemoniju) u gradovima, na univerzitetima.

Ponavljam (a mislim da mogu i da imam mandat govoriti u ime mnogih) mnoge od nas je u političkom i kulturnom smislu odgojio Zapadni kulturalni Marksizam i kontrakultura, anti-establišment (protiv funkcionera i profesionalnih političara partijske elite koju su na demonstracijama 1968. studenti ideološki prozvali “socijalističkom buržoazijom”) “nova ljevica”, seksualna revolucija, subkulture, kultura droge (“acid” kultura), bitnici, hipi pokret, pank, angažovana umjetnost, poezija, muzika, pozorište, slikarstvo, alternativna umjetnost, antiratni pokret, anarho-komunizam… Ja sam iz generacije u kojoj više nije bilo “cool” biti član “saveza socijalističke omladine”. To su bili štreberi, karijeristi, oportunisti. Mi smo bili individualci, solipsiho frikovi, nihilisti. Bili smo anarhisti. Bili smo dio novog talasa, a ovi koji su rušili socijalizam i uspostavljali novi desničarski neoliberalni režim na prostorima bivše Jugoslavije su tada bili članovi komunističke partije, notorne “komunjare”, titovi generali, dio establišmenta, KOS-a, “udbaši”, funkcioneri, direktori… Oni su se već tada dočepavali vlasti da bi u procesu “tranzicije” očerupali državnu imovinu i građane bivše države krijući se iza novih narodnjačkih i kleronacionalističkih slogana i parola. Oni su promijenili strane, ali su ostali dosljedni sebi u huškanju nezadovoljnih radnika i seljaka na osvještenu, obrazovanu srednju građansku klasu koja je platila visoku cijenu radi toga što je ostala individualistička, anti-establišment i anti-autoritarna, što nije letila “svome jatu”, tražila svoj čopor, već se raštrkala isto tako individualno po čitavom svijetu.

Zaključak

“Kulturalni marksizam” progresivne građanske ljevice, nije najveći neprijatelj samo konzervativnim fundamentalistima narodnjačke desnice, već i totalitarnim komunističkim režimima zato što su i jedni i drugi kolektivisti koji ne mogu svariti individualizam i osvještenost srednje, obrazovane, slobodoumne, liberalne, progresivne građanske klase. Upravo iz tog razloga oni koji su nastojali kontraobavještajnim i specijalnim ratom svrgnuti komuniste sa vlasti u Jugoslaviji svjesno nisu igrali na kartu progresivne omladine, na kartu individualizma, srednje građanske klase u rušenju socijalizma/komunističkog kolektivizma (iako su mogli svjedočiti pokretnosti, spremnosti i inklinaciji ovdašnjih mladih ljudi tim vrijednostima), već su igrali na kartu kolektivizma, konzervativizma, tradicionalizma i vjerskog fundamentalizma desnice.

I pored šezdeset osme, i pored razvijene subkulture i kontrakulture u Jugoslaviji, jake rock scene sedamdesetih i osamdesetih, poprilično buntovničke generacije novog talasa, oni nisu igrali na tu kartu. Možda zato što su i sami kod kuće nastojali ugušiti taj pokret. Možda zato što su znali da je ta omladina “apolitična” kada dođe do politike, da su “apstinenti” kada dođe do glasanja, tj. ukratko: da ih vlast ne interesuje. Okrenuli su se pohlepnim, gladnim i željnim odmazde. Vidjeli su ih kao motivisanije za promjenu.

Bilo kako bilo, činjenica je da se mnogi od nas koji se s nostalgijom sjećamo socijalizma, zapravo sjećamo naše mladosti, našeg individualizma, našeg svježeg i iskrenog mladalačkog bunta protiv starijih, protiv sistema; sjećamo se naših kritika sistema, buđenja naše svijesti. No, danas, reagujući na dnevnu politiku, na rastući klerofašizam, na kulturnu hegemoniju “narodnjaka” i totalitarni režim “narodnjačkih partija” u čitavoj regiji – zasljepljeni gnjevom i prezirom prema onome što smatramo lažima, klevetama, zlim podvalama i otrovima – u tren oka zaboravimo sve to i postanemo vatreni advokati onoga što smo i sami svojevremeno kritikovali.

Hoću reći: danas smo u većoj mjeri “stara ljevica” nego što smo to bili prije trideset, a neki i prije pedeset godina kada smo je kritikovali. Možda to i ima smisla: tada smo bili mladi pa je bilo prirodno i logično biti “nova ljevica”, a sada smo, izgleda, ostarili. Sada smo “konzervativni ljevičari” ili još smješnije: “konzervativni progresivci”.

To prestane biti smiješno kada se pretvorimo u ljevičarske fašiste.

Zato je dobro da se podsjetimo da ljevicu ne bi trebali automatski poistovjećivati sa etatizmom, autoritarnom vlasti, sa diktaturama, čak ni u “pozitivnom smislu”, pogotovo ako za sebe tvrdimo da smo ljevičari.

Damir Nikšić
Komentari
izvor: istorijska fotografija

Na Novi Beograd je tramvajska mreža došla samodoprinosom

Ovako je narod gradio u socijalizmu

Kolumna31.08.2017. 18:48h 02:41h

Otvaranje tramvajske linije ka Novom Beogradu nije prošlo bez svečanosti

Tramvajska linija je na Novi Beograd stigla 30. avgusta 1984. godine. To ne bi bilo ništa novo, budući da se grad razvija i raste, i da je to normalna stvar, da nije jedne činjenice. Tramvajske šine su na Novi Beograd došle iz sredstava samodoprinosa. Građani su sami platili svoju tramvajsku liniju. Narod je tih godina i tih decenija sam gradio svoju budućnost.
Takva je bila i parola svečanosti. Tramvajem u 21. vek. Zvuči smešno. E pa nije. Tramvaj je moderno šinsko vozilo. Ne zagađuje vazduh. Troši električnu energiju, brz je, efikasan i tih. Beograd ga koristi i danas, a pored njega mnogi Jugoslovenski i Evropski gradovi.
Danas, ako bi pitali bilo kog građanina, da pruži jedan logičan razlog zašto to ne može danas da se uradi u vezi metroa, ili aerodroma, ili litijuma, ne bi znao da odgovori.
Zato što je slobodno tržište, po dogmi neoliberala, to koje određuje cenu. I zaista, na njemu su marže visoke, fakture uglavnom naduvane. Neoliberali su govorili kako to nije moguće, zato što na tržištu svi gledaju da prođu što optimalnije. Naravno, zaboravili su da spomenu da je pristup resursima u državnom (narodnom) vlasništvu i dalje osnov proizvodnje. A onda smo, u kapitalističkoj neoliberalnoj državi, došli do toga da se napravi korupciona veza između političara neoliberala i direktora i vlasnika privatnih kompanija. Krug je bio zatvoren a oni su, udruženo, počeli da pljačkaju resurse i da pljačkaju od stanovnika sve što mogu.
A tramvaji kruže po Novom Beogradi eto već 30 i kusur godina...

Ivan Điković / Borba.rs
Komentari
No way like american way, Izvor: rarehistoricalphotos.com

Intervju: Robert Mekčezni o medijima i politici - 2. deo

U slomu kapitalizma levica je jedini izbor

Kolumna31.07.2017. 12:07h 12:10h

Profesor komunikologije na Univerzitetu države Ilinosi o društvenim promenama

Robert Mekčezni je profesor komunikologije i medija na univerzitetu UIUC u američkoj državi Ilinois. Mekčezni je stručnjak na polju istorije i političke ekonomije u komunikacijama. Bavi ze slobodom medija i ulogom koju mediji imaju u kapitalističkim društvima. Suosnivač je nacionalne američke organizacije “Free press”.Narodni i građanski pokreti koji su se protestima suprotstavili postojećem političkom modelu zadobili su široke simpatije Amerikanaca.

SAD su doživele uspon veoma jakog pokreta “Okupiraj” i zahteve velikog broja ljudi za društvenim promenama. Zašto Američka politika na gotovo svim nivoima nije imala volju da komunicira sa svojim građanima?

Ako gledate Ameriku samo kroz izborne rezultate, pomislićete da su svi Amerikanci zadovoljna populacija koja podržava vladavinu korporacija, koja zahteva da bogataši plaćaju niske poreske stope, koji žele da ukinu javno školstvo i javni sistem zdravstvene zaštite i koji žele da njihova zemlja ratuje sa gotovo svim drugim državama na planeti.
Ali, ako dođete u Ameriku, videćete da za to glasa manjina, i to ne bilo kakva, već prepoznatljiva manjina. Većina građana je potpuno odvojena od političkog sistema, smatra da se taj sistem otuđio i da više nema nikve veze sa žiteljima Amerike. To je izvor ogromne frustracije za prosečnog Amerikanca, i otud protesti protiv desničarski orjentisanih lokalnih vlada i federalne administracije.
Amerika se menja. Životni standard je pao. Nejednakosti su ogromne. Tržište rada koje bi trebalo da zapošljava mlađe ljude je u stanju u kakvom je bilo tokom velike ekonomske krize tridesetih godina prošlog veka. Sindikati praktično ne postoje a uslovi rada su grozni. Kvalitet života u Americi je sve lošiji, a politički sistem ne čini ništa da situaciju popravi. U stvari, takav politički sistem je generator teške situacije. Otud tolike eksplozije nezadovoljstva, a to je samo početak.
Ako pogledate odnos medija i političkog sistema prema kampanji koju za predsedničku nominaciju vodi Berni Sanders, videćete da ga je u nekim momentima, establišment tretirao kao da je pedofil ili nešto još gore od toga. Zašto? Zato što je počeo da koristi reč “socijalizam”, koja je u političkom životu Sjedinjenih Država bila zabranjena sto godina. Ali, uprkos napadima, Sanders je uspeo da odbrani taj pojam i da ga učini popularnim. Veliki broj mladih, nezaposlenih i nezadovoljnih, izgubivši poverenje u kapitalizam, se iz dana u dan okreće ideji socijalizma. To su razlozi zbog kojih Sanders doživljava užasno loš tretman u medijima, koji se prema njemu ophode kao da je pedofil pa čak i gore, dok o Hilari Klinton izveštavaju kao da je naslednica Sjedinjenih Država. Možda Sandersu nije suđeno da bude pobednik, ali njegov značaj leži u tome što je Amerikancima približio sjajnu tradiciju socijalizma.
Amerika je u pokretu. Sve više građana uviđa u kakvoj zemlji bi trebalo da živimo. Sandersova kampanja je samo još jedna eskalacija tog stava, i mislim da će to da se nastavi.

Rekli ste da je socijalizam u SAD sve popularniji među radničkom klasom, mladima i nezaposlenima. Uspon “radikalne levice” u mediteranskoj Evropi, na Islandu, u Irskoj a od nedavno i u Velikoj Britaniji podržao je veliki broj građana. Nasuprot tome, u nekim državama Zapadne Evrope, jača popularnost nacionalističkih i čak i otvoreno fašističkih ideja. Čini se da je, i pored narastajućeg fašizma, levica shvaćena kao najveća opasnost i najviše je na udaru mejnstrim medija. Zašto na zapadu postoji toliko veliki strah od levice?

Čovek ne mora da bude mnogo mudar kako bi odgovorio na to pitanje. Socijalizam kaže da je suštinski problem čovečanstva to što je najveća količina bogatstva koncentrisana u rukama malog broja ljudi, da to generiše najveće društvene probleme, i da to, na ovaj ili onaj način, mora da se promeni.
Budući da bogataši imaju ogroman politički i medijski uticaj, za njih su promene na koje poziva levica izuzetno loša ideja, budući da oni najviše profitiraju od nejednakosti.
Kapitalizam je omanuo, kako u Americi tako i u drugim delovima sveta. Dolazak Džeremija Korbina na čelo Laburističke partije u Velikoj Britaniji govori mnogo. Nikada u svojoj istoriji Laburisti nisu imali predsednika koji je bio veći levičar, a radi se o partiji koja je bila prilično okrenuta levici u prvoj polovini dvadesetog veka. Berni Sanders je u Americi bukvalno izašao iz mišije rupe. Kandidat koji pre dvadeset godina ne bi dobio više od dva odsto glasova je danas ozbiljan u trci za nominaciju za predsednika države. Pokreti na levici niču širom mediteranske Evrope. Naravno da korporativni mediji nisu oduševljeni i da će da se ponašaju prema takvim snagama i ljudima kao da su to potpuni ludaci. Ali, sa druge strane, mejnstrim partije ne nude ništa, budući da su korumpirane i da služe politici kakvu klasa bogataša želi da sprovodi. Oni su u stanju da funkcionišu samo kada je sa ekonomijom sve u redu. Ali, kapitalistička ekonomija odavno nije u redu, i nema izgleda da će da se popravi, čak ni dugoročno. Ulazimo u period u kojem je, posle više od dve stotine godina, kapitalizam konačno skrenuo sa kursa.
Jasno je da će svet morati da doživi fundamentalne društvene promene. Očigledno je i kakve bi to promene trebalo da budu. Demokratska promena društvenog i ekonomskog okvira bi trebalo da bude takva da jednako zastupa interese svih ljudi. Čini se da je to racionalan, human i demokratski način da rešimo probleme. Istorija nas uči da kada propadnu ekonomije i ljudi izgube poverenje u ustaljenu politiku, izraste i ojača demokratska levica, ali, na žalost, ojačaju i nedemokratski i fašistički pokreti. Oni svoju snagu nalaze u povećanim državnim izdacima za nezaposlene, policijskoj državi i militarizmu. Kako bi opravdali nasilje uvek satanizuju jedan sloj ili klasu građana, koristeći rasizam ili šovinizam. Tako su radili ranije, tako rade i sada.
U svakoj krizi, pa i ovoj danas, stojimo na raskrsnici. Ili ćemo da odaberemo levicu i put ka socijalizmu, ili ćemo da se uputimo na drugu stranu, ka fašizmu, za koji nisam verovao da u mom životnom veku može da se vrati, ali koji se pojavljuje ponovo svuda u svetu.

Očigledno je da je monetarno-politički sistem na kraju svog životnog veka. Koliko dugo će postojeći sistem da bude u stanju da se održi i da li je takvo predviđanje moguće?

To niko ne može da predvidi. Sve što možemo je da posmatramo tačke pritiska, da procenimo koliko je jak pritisak sistema na običnog čoveka, i da u nekom trenutku, kada taj momenat bude uočljiv kažemo “Nešto bi trebalo da se dogodi”.
Ljudima koji zaključe da sistem ne može da se promeni, izuzev ako se sad odmah nešto ne promeni, uvek ispričam priču o svom poznaniku, profesoru koji je u SAD došao iz Južne afrike šezdesetih godina. On je bio veliki zagovornik ukidanja aparthejda i strastveni borac za tu stvar. Kada je došao dan da se preselim iz Sijetla u Viskonskin, došao sam kod njega u kabinet, da se oprostimo, i zatekao sam ga u depresiji. Bila je 1988.godina, Nelson Mandela je i dalje bio u zatvoru a moj profesor je zaključio da je borba uzaludna i da u Južnoj Africi promene nisu izvodljive. Bilo mi je žao zbog njegovog duševnog stanja, ipak, u godinama koje su dolazile, Mandela je izašao na slobodu i ubrzo stekao toliku političku moć da je uspeo da ukine rasnu segregaciju, demontira aparthejd i da postane prvi predsednik slobodne Južne Afrike. Profesor je, u našem okruženju, najviše znao o političkoj situaciji u Južnoj Africi, pa ipak nije bio u stanju da predvidi da je te 1988. njegova zemlja na ivici ogromnih društvenih promena.
Tako velike političke potrese niko ne može precizno da predvidi. Ali možemo da budemo deo pritiska na sistem i damo sve od sebe kako bi događaji imali human i demokratski ishod.

Kažete da bi trebalo da učestvujemo u pritiscima na sistem. Kakva politička ideja bi imala snage da pokrene i sprovede društvene promene? Šta možemo da učinimo kako bi se to dogodilo?

Uvođenje radikalno drugačije ekonomije, svuda na svetu ne znači da neće da bude poslovanja, malih biznisa ili ulaganja, ali, poslovanje mora da se okrene od profita, da bude u rukama društvenih zajednica, kooperativno i u nekim slučajevima u vlasništvu države. Pred nama je velika borba da izgradimo takvu, novu ekonomiju, na zgarištu stare ekonomije i da u toj borbi stvorimo bolji svet. Ta borba, pre ili kasnije, zahteva da preuzmemo kontrolu nad državama, i da donesemo zakone koji će da udare temelj novoj održivoj ekonomiji. Nema kompromisa. Ukoliko ne govorimo o potpunoj promeni, pričamo gluposti, i zaista ništa ne doprinosimo. Ukoliko ekonomiju ostavimo u rukama Vol Strita, velikih kompanija i bogataša, dozvolićemo im da bace čovečanstvo preko ivice ponora. Moramo da ponudimo alternativno rešenje. Naša politička ideja mora u sebi da ima takvo rešenje i da nudi mnogo viši stepen demokratije, učestvovanja ljudi u upravljanju, u ekonomiji i ekologiji. Samo takva politička ideja može da okonča siromaštvo na planeti.

Razgovarao: Ivan Điković

Borba.rs
Komentari
Ada Kolau gradonačelnica Barselone

Ada Kolau priča

Nećete verovati! Barselona je crveni grad

Kolumna27.07.2017. 17:45h 14:17h

Ada kolau odgovara na pitanja o izazovima sa kojima se suočila od prvog dana

Barselona je na izborima 2015. izabrala Adu Kolau za gradonačelnicu. Ona je prva žena gradonačelnik u istoriji svog grada, ali i više od toga. Ona je dugogodišnji aktivista i lokalni simbol revolucionarne borbe za prava ljudi na koje se obrušio pritisak krize i bankarskog sektora koji ih je, aktivirajući hipoteke, nemilosrdno ostavljao bez krova nad glavom. Na lokalnim izborima je, prestavljajući političku organizaciju građana „Barcelona en comu“ osvojila poverenje žitelja Barselone.

Ada kolau odgovara na pitanja o izazovima sa kojima se suočila od prvog radnog dana na funkciji gradonačelnice.

Šta ste sve uspeli da uradite u prethodna dva meseca?

Imali smo spreman krizni plan pre dolaska na vlast. Njime smo pokrenuli rešavanje očiglednih problema, poput garantovane ishrane za ugroženu decu i dogovora sa bankama i SAREBOM (Organizacijom formiranom da pomogne u raščišćavanju problema finaksijskog sektora u Španiji) da ljudima koji su iseljeni iz domova, vratimo krov nad glavom.

Vaši politički istomišljenici su u Madridu (U kojem je na istim izborima vlast osvojila koalicija narodnih i pokreta levice) već pokrenuli akcije protiv Američke investicione kompanije „Blackstone“, zbog uloge te firme u problemima iseljavanja ljudi iz domova. Kakav je vaš stav po tom pitanju?

To je neophodna akcija. U Barseloni je više od 400 stanova privatizovano akcijama takozvanih „vulture“ fondova, koji koriste krizu kako bi od banaka jeftino otkupili nekretnine pod hipotekama. Tokom građevinskog „balona“ neoliberali su se pozivali na mantru da je visoka ekonomska aktivnost dovoljna da zadovolji sve na tržištu, bez obzira na spekulativnu prirodu takvih aktivnosti. Pokazalo se da je to bilo potpuno pogrešno.

Uveli ste jednogodišnju zabranu na prijavljivanje novih smeštajnih kapaciteta za turiste. Da li možete da objasnite taj potez?

Smatramo da je turizam izuzetno važna privredna grana za Barselonu. Iz tog razloga smo odlučili da je regulišemo. U trenutku kada smo preuzeli rukovođenje gradom, sektor turizma je nadrastao mogućnost kontrole. Unazad nekoliko godina turizam je bio u porastu 18 odsto, i pretila je opasnost da se pretvori u „ekonomski balon“. Morali smo da zaustavimo nekontrolisan rast turizma i da napravimo dobru analizu ko sve profitira i ima korist od toliko velikog priliva sredstava. Nismo samo zaustavili zdavanje dozvola za nove smeštajne kapacitete već smo osnovali mesni turistički savet, čiji je zadatak da obezbedi jednake početne uslove svima koji učestvuju u tom poslu. Uzeli smo u obzir i činjenicu da su mnogi krajevi Barselone pod velikim pritiskom brojnih turista, ne samo građani, već i lokalno preduzetništvo, koje nije okrenuto isključivo turizmu.
Barselona je dobila plan razvoja turizma kakav nije imala decenijama u prošlosti.
I zaista, turizam donosi ogromne novčane prilive, ali je do sada taj novac završavao u veoma malom broju ruku, a najveći broj radnih mesta koje je otvarao su bila neregulisana zakonom, bukvalno prekarijatska. To smo zaustavili i odlučno rešili da uredimo pitanje prava radnika u ugostiteljstvu i turizmu, kako bi omogućili svima, a ne samo vlasnicima biznisa, da imaju korist i život od te privredne grane.

Budući da dolazite iz narodnih pokreta koji se bore za socijalnu pravdu, da li je ulazak u gradsku upravu bio velika promena za vas. U kojoj tački, po vašem mišljenju počinju prave strukturne promene, iz institucija ili iz mobilizacije masa?

Pogrešna je i sama pretpostavka da ogovor na vaše pitanje može da bude linearan. Tu grešku je Španska politika učinila tokom perioda tranzicije (iz fašizma ka demokratiji – prim. prev) misleći da je društvene promene bilo moguće izvesti na ulici a onda tu borbu preneti u institucije, zanemarivši mobilisani narod. Barselona je bila značajno uporište borbe protiv diktature.

Njena mreža građana je postala poznata širom sveta. Mnoge pobede su izvojevane upravo zahvaljujući kulturološkoj i društvenoj mobilizaciji u različitim oblastima života. Mi svi želimo da imamo demokratičan grad, u kojem se pošuju ljudska prava i čiji stanovnici osećaju da postoji pravda i jednakost. Barselona mora da bude human i prirodno održiv grad, a da bi se to postiglo i sačuvalo, borba mora da se vodi paralelno i u institucijama ali i na ulici, među narodom i iz naroda. Naučili smo važnu lekciju. Da bi istinska demokratija postojala, građani moraju da budu organizovani i da aktivno drže vlast na oku, bez obzira ko je izabran u institucije vlasti.

Šta očekujete od opštih izbora zakazanih pred kraj ove godine?

U istoriji ljudskog roda, ništa nije bilo moguće, dok se nije dogodilo. Mislim da je dvopartijski sistem na kraju svog životnog veka. U ovom periodu tranzicije, u ovoj izbornoj godini, to će da odjekne i da ima posledice. Ali, ova godina neće razrešiti političke odnose u Španiji. To je proces koji će da se nastavi i posle izbora.

Ada Kolau je rođena 3. marta 1974. godine. Trenutno je gradonačelnica Barselone, izabrana 13. juna 2015. Bila je portparol „Platforme za narod ugrožen hipotekom PAH“ koja je pružala pravnu i političku pomoć građanima kojima je pretilo iseljavanje iz domova. Od 7. maja 2014.godine pridružila se građanskom političkom pokretu „Barcelona en comu“ koji je na majskim izborima 2015. godine osvojio vlast u Barseloni. Zanimljivo je da je u 2014. godini, desničarska Narodna Partija optužila Adu Kolau da je pripadnik terorističke grupe ETA.

Intervju preuzet sa sajta: http://www.thenation.com; Autor: Elija Gran

Borba.rs
Komentari
Subscribe to RSS - socijalizam